Алхемија живота

    Има ли већег блага од живота?

Лепше спознаје од оне да дишете?

Важнијег благослова од мирног сна?

     Што смо старији неспокојније спавамо.

Мир је све даљи.

Међутим, још је оних што сањају. У њима је чистота.

Таква су деца. Бити им друштво је поклон.

Недужна, без похлепе и злобе.

Немају задње намере.

Загрле вас, активирају хормон среће и на тренутак учине бољим.

Дечје гледиште је позитивно, свет још ружичаст.

Срећнији су.

Зато је прекрасно бити мали, нов на планети гладних крокодила који чекају парче меса које ће појести.

Ниси ни свестан да постоје.

Док се плашиш једнооког чудовишта из ормара и духова из мрачног ходника, још је лепо.

Када схватиш да су људи они којих би се требало бојати, паднеш са шареног облака у атоничну, немирну стварност.

Научиш гледати без ружичастих наочара, а заборавиш опажати боје.

О ружном малишани сазнају од старијих.

Када се родитељи не воле и не поштују, од кога да уче о љубави и поштовању? Ко ће им дати упутства живљења? Њихови узори хрле за материјалним вредностима, а заборављају оне животне.

Деца памте.

Сећаће се зиме када са татом нису правили Снешка и да мама није слагала коцкице са њима. Памтиће и да их нисте пољубили ,,за лаку ноћ“, јер сте били окупирани послом.

Да би се развили у здраве личности, родитељи морају бити присутни у њиховом одрастању.

Што посадимо у подсвест, заливамо и негујемо, то ће једном бити наша стварност.

Породица губи место на лествици приоритета, а темељ је друштва.

Жртвујемо најдрагоценије за тренутно и лажно. Зато нас је све мање.

Учећи Медицинску школу, обилазила сам различита одељења болнице.

Породилиште је посебан кутак. Тамо се животи рађају, чувају љупке бебе.

Имала сам част да упознам малог другарага од три дана. Био је у инкубатору. Слабашан и крхак, али борац.

Узимали су му крв за рутинске анализе које раде свим бебама. Болело га је, није му било по вољи.

Бунио се грленим гласом који је допирао из малених плућа. ,,Показао је зубе“, расплакао и два другара из собе. Храбро се држао.

Питала сам се у ком делу тог малог тела се крије снага његовог бунта.

Потом, на одељењу неурологије, срела сам старце у последњим етапама живота.

Хоће ли и мој другар од три дана једном бити стар као овај дека који спава?

Песак брзо клизи низ зидове сата.

Почнемо чувати живот кад се плашимо да га губимо.Често буде касно.

Стремимо искуству и мудрости, прођу године.

За трептај ока, од чилог и ведрог борца остане олупина која лежи у кревету.

Старе боли самоћа, деца одрасту и оду.

Пребивајући на задњим стајалиштима носе терет неостварених жеља.

Вратили би време.

Мој другар и дека, осетљиви и нејаки, оба чекају да их нахране и пресвуку, неког да брине о њима.

Но, будућност мог другара тек долази.

    У времену у ком се од шуме не види дрво тешко је опстати.

Преостаје нам храбро трајати и не одустајати.

Алхемија живота је живљење.

Не морамо остарити да би открили њену тајну.

Занда Малагић IV2